Одрасли често неспретно реагују на изражавање емоција код деце, јер емоције поистовећују са понашањем детета, па им нпр кажу: „Само бебе се плаше мрака“, „Дечаци се не плаше“, „Не треба да будеш тужан“…Овакве реакције одраслих могу да утичу на промену изражавања емоција код деце, да им замагљују тренутне емоције, или их науче да скривају емоције.

Прихватање и разумевање емоција детета од стране родитеља омогућује детету да дефинише сопствена осећања, да изразе оно што их брине, да изразе оно што им је потребно. Зато је важно да се са децом разговара о емоцијама.

Одрасли често избегавају разговор са децом о тешким и непријатним емоцијама јер се и сами тешко носе са таквим емоцијама. Међутим, веома је важно са децом разговарати и о овим неугодним емоцијама као што су страх, туга љутња, љубомора,..јер су важне, иза њих стоје важне поруке, вредности , до којих треба допрети и истражити у разговору са дететом. Ако препознамо и разумемо шта стоји иза емоције страха, љутње, туге детета, шта му је важно и због чега се тако осећа, онда можемо и да му помогнемо да их на одговарајући начин изрази и тако боље упозна и себе и околину, што води ка његовом бољем и ефикаснијем функционисању у окружењу.

Важно је уочити и уважити свако емотивно стање детета и омогућити му да га изрази, без минимизирања тренутног емотивног стања. Уместо: „Није то ништа, не треба тако да се осећаш“, рећи: „Видим да те то плаши, да видимо шта можемо да урадимо да би се ти мање плашио…“ При том одрасли не би требало да избегавају да причају и о сопственим осећањима, већ да деци испричају неку ситуацију кад су се и сами тако осећали. Тиме им шаљу поруку да су емоције у реду, да је прихватљиво имати их и причати о њима.

Емоције се могу изражавати вербално и невербално. Деца на најранијем узрасту могу изразити своје емоције на невербални начин, кроз гест, мимику, глас и сл., а исто тако могу читати невербалне поруке, изразе лица одраслих.

Одрасли треба да буду свесни да њихов невербални израз лица, уколико није у складу са оним што вербално желе да поруче детету, може да збуни дете. Ако нпр детету говорите да нисте тужни, или да нисте уплашени (често из жеље да се дете заштити од тешких емоција), а ваш израз лица емитује тугу или узнемиреност, дете ће то осетити, прочитати са вашег лица.Уместо тога, много је боље са дететом отворено разговарати о тренутној емоцији и са њим поделити доживљај, дати му објашњење због чега се тако осећате, а затим са њим поразговарати шта би могли у таквој ситуацији да урадимо да би се осећали боље.

Препознавање сопсвених емоција и емоција других људи и начини њиховог изражавања се учи. Најбољи начин учења за децу је кроз игру.

Кроз игру деца могу да науче које емоције постоје, да их именују и науче како да реагују на њих. Игре попут „Погоди како се осећам“ – кроз промену израза лица и става тела представља се неко осећање, а дете треба да погоди, или обрнуто дете вама задаје задатак, а ви на основу његовог израза лица треба да погодите како се осећа.

Цртежи детета могу да буду повод да причате о томе како се ликови са цртежа које је дете нацртало осећају, шта желе, о чему брину, шта их радује и сл.

Кроз игру улога и драматизацију се може подстицати разговор о томе како се ко осећа у одређеној улози, због чега се тако осећа и шта може да уради да се осећа другачије.

Игре пред огледалом и мењање израза лица уз именовање емоције могу бити веома подстицајне за млађи узраст.

Када одрасли уважава оно што дете осећа, подстиче га да са њим то подели и да налази могућа решења, он подстиче социо-емоцинални развој детета. Тако омогућава да временом дете и само научи да препозна шта осећа , да научи како да каналише и потом и само овлада својим емоцијама.

Стручни тим ПУ „Раковица“